Prvi srpski horor „Zona mrtvih“ još nije ni izmontiran, a već privlači veliku pažnju javnosti zbog teme koju obrađuje, ali i obilja maski i specijalnih efekata, za koje je zaslužan Miroslav Lakobrija.

Prema njegovoj zamisli, ukupno 450 glumaca i statista pretvoreno je u zombije - žive mrtvace.

- Nisu sve maske bile podjednako zahtevne. Maske zombija mogu biti izuzetno komplikovane, u zavisnosti od scenarija i ideja. Uz njih idu i specijalni efekti, što podrazumeva više posla. Za pripremu najkomplikovanijeg zombija bilo mi je potrebno oko tri sata rada na setu: a u to ne ulazi pripremni proces koji obuhvata crtanje skica i izlivanje kalupa - objašnjava naš sagovornik koji je diplomirao vajarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti. Miroslav kaže da mu je neostvarena želja da uradi masku vukodlaka, za šta bi mu bili potrebni meseci pripreme, jer raditi kompletnu transformaciju od čoveka do vukodlaka je izazov koji želi da iskusi.

- Specijalni efekti i filmske maske su moja ljubav od najranijeg detinjstva, tako da je logično što sam poželeo da se oprobam u tome. Radim već desetak godina, a prvi bioskopski film na kojem sam radio efekte bio je „TT sindrom“ Dejana Zečevića. U isto vreme, sarađivao sam na brojnim studentskim filmovima, kao što je horor „Živi mrtvaci“ Mladena Đorđevića, sa kojim sam ponovo radio nedavno, a reč je o ostvarenju „Život i smrt porno-bande“. Posebno bih izdvojio film „Sveti Georgije ubiva aždahu“ Srđana Dragojevića, gde sam imao priliku da se susretnem sa drugačijim tipom maski od onih u „Zoni smrti“. U pregovorima smo za snimanje nastavka „Zone mrtvih“, ali to još nije potvrđeno, sve zavisi od prijema prvog filma. Imam i neke primamljive ponude iz inostranstva, ali ne smem da otkrivam o kojim projektima se radi - kaže Lakobrija.

Teško je nabaviti materijal

Miroslav kaže da mu najveći problem predstavlja nabavka specijalnih materijala, koji ne mogu da se kupe u Srbiji, kao i hroničan manjak novca.

- Sama izrada efekta ume da bude naporna, ali uživam u svakom trenutku - to je ono što volim da radim i u čemu sam dobar. Izrada maski se nije mnogo promenila od osamdesetih, proces rada je gotovo u potpunosti isti kao i ranije. Svi najbolji majstori i dalje rade maske od foam-lateksa, koji je težak za obradu, ali se mogu postići sjajni rezultati. Pojavile su se nešto jednostavnije silikonske proteze, sa njima se nešto brže radi, ali nisu za sve namene. Brzina zavisi od iskustva, talenta i uigranosti tima, najbrže šminkanje traje desetak minuta, a stavljanje jedne maske traje u proseku oko sat i po.